Priča o ONOJ temi

Dobro veče :) Mislim da sam već jednom napomenula da najčešće više volim i nosim široke stvari. Juče je baš bio dan za to. Nedelja mi je inače tmuran dan kakav god da osvane, i uglavnom volim da ga provedem u društvu. Navikla sam da je nedelja dan D, jer se prethodnu noć izašlo, pa sledeći dan zna se šta sledi :)

Međutim ja ne izlazim već jako dug vremenski period zbog svega što se trenutno dešava, ali mi je i dalje nedelja ista kao da sam izašla. 

Polemika o vremenu ne prestaje, i ja sam stvarno fascinirana svakim danom šta se dešava. Voćke će uskoro krenuti da cvetaju a kraj je januara, sve miriše na proleće ali u pogrešno vreme. I kad god ustanem i vidim sunce i osetim da je toplo nekako se u vazduhu oseti da to nije normalno, da ne treba da bude tako. 

Mislim da nam Zemlja vraća za sve čovekove nestašluke, pa polako okreće sve naopačke. Bar ja tako mislim.

Udobne farmerke, obična majica i ovaj veliki džemper kao da su me ušuškali i spremili za nedeljno druženje.

Nedostaju mi subotnji izlasci, mislim da će zakljucno sa sutrašnjim datumom biti tačno 4 meseca da nisam izašla u grad, niti okusila alkohol. Jako mi je teško palo što sam morala toga da se odreknem, jer najviše volim da izađem sa društvom i dobro se provedem. Dva meseca da bila u bolnici, pa posle toga dva meseca dolazim sebi od svega. Nekako mi je najbolje bilo da ostanem kući, jer sam se jedino tu osećala sigurnom dok me je boleo stomak. Mislim da je ljudima više bilo previše da slušaju o mojim bolovima, pa sam nekako prestala da pričam o tome. Danas nažalost svako ima svoju muku, i nije mu potrebna ničija druga. Meni je uvek bilo lakše da nekome kukam što imam bolove i što ne znam šta mi je, ali sam posle nekog vremena shvatila da onome kome kukam nije baš svejedno, i da je možda ipak bolje da prećutim nekada. 

U sitauciji u kojoj sam se ja našla nisam znala kome je gore, ljudima oko mene koji su brinuli za mene i nisu znali šta mi je, ili meni koja sam direktno preživljavala to sve i nisam znala šta mi je. Jako je strašno koliko ljudi zbog sitnih doktorskih grešaka prežive traume, pa čak i imaju doživotne posledice. Bilo bi apsurdno da kažem da sam preživela traumu, međutim samo to ne znanje, neizvesnost, čekanje izazvalo je u meni psihičke traume u smislu da sam počela da razmišljam o svakakvim stvarima. Oni ne govore, malo rade, ja ništa ne znam i sama projektujem stvari u svojoj glavi o onome što sam pročitala. Da, strašno sam puno čitala na internetu o toj kronovoj bolesti koju su mi prvo pripisali. Bila sam užasnuta sa svim što sam pročitala toliko, da sam u momentu osetila jak bol u stomaku. A nakon par dana sam počela da osećam sve simptome koje sam pročitala da ljudi imaju, iako NISAM imala tu bolest, moj mozak je iz straha prihvatio to sve. Neverovatno je šta je psiha u stanju da uradi protiv sopstvenog zdravog razuma. Vi želite da budete zdravi, ili bar mislite da to želite, a vaša psiha radi protiv vas tako što, sve ono što je čula tog dana pretvara u stvarnost jer sarađuje sa vašim strahom i tako vas uništava. Kad budeš u bolnici duže od nedelju dana, imaš osećaj da nikada nećeš izaći, ne vidiš kraj svemu što te snašlo, jer doktori malo govore, jako sporo rade, ne daju pacijentima nikakve nade, samo pričaju o bolestima, konjskim lekovima i ono magično " Zao mi je, pomiri se sa tim", ili " Taj pregled ništa ne boli ", iako 80% njih nije bilo ni na jednom od gastro pregleda. Kada dođu da vas pregledaju, povedu čitavu armiju sa sobom koja opkoli vaš krevet. Svi gledaju u vas, a vi se osećate kao pokusni kunić dok doktorica govori: " Probećamo na njoj ovaj lek, jer je to tek početak bolesti, videćemo posledice". Pa da što da ne probamo na meni lek, pa super ako je dobar, a ako mi ode neki organ nema veze imamo druge organe, bar ćemo znati da ne valja lek za ubuduće. Da nije komično, bilo bi tragično. Kad god sam pitala da mi se objasni stanje u kakvom se po njihovom mišljenju nalazim, u baš takvim momentima zvonio je telefon na kojem se naravno svaki doktor nalazi 24 sata kao da radi na šalteru a ne sa pacijentima. Iako u bolnici ima šalterska služba na koju se niko ne javlja. Ironično.

Pa kad pomislite da situacija i nije tako strašna, dođe medicinska sestra i kaže vam da pakujete svoje stvari da ima i strašnijih pacijenata od vas i da morate da oslobodite krevet, a vi u jeku bolova. Sprat gastro u TOJ bolnici ima 15 soba, 8 pripada pacijentima, a ostatak osoblju kao da imaju materijala za celu državu a ne dva kolica iz prvog svetskog rata i ormarić sa lekovima. Ali zašto glavna medicinska sestra ne bi imala samo svoju sobu kad je ona bitnija od doktora, a doktori se skupili u jednu. Pa hajte molim vas, mora se ona odmoriti od šetanja nogu na nogu hodnikom kao da je na modnoj pisti, i od pričanja, iako i kad krenete da je pitate nešto ona je već digla ruku i rekla:" Sačekajte".Tamo samo treba čekati ni ništa više. A to je ono najgore, čeakte da oni odluče pta vam je, da oni odluče šta će sa vama. Mene je ta činjenica ubijala. Da ležim u ustanovi u kojoj zavisim od te grozne mašinerije, pritom ležim u prljavim čaršavima, sa sve bubama, nezamenjenim sijalicama i hladnom vodom. A kad dođe obična sestra pa je vi pitate kako uspeva da radi u takvim uslovima, ona vam kaže: " Nemam izbora, oni gore više vole da trpaju u svoj džep, nego da učine nešto za ovu ustanovu". I onda se ja setim naše lepe ministarke Slavice Đukić Dejanović, sa sve Pradinim čizmama do kolena, haljinom od krokodila i bundom od činčile kako stoji kod mikrofona i govori o nekim tamo nulama i evrima uloženim u zdravrstvo. Kod nje verovatno zdravstvo znači nešto drugo. Moram priznati da sam sve vreme dok sam ležala u bolnici zamišljala kako bi bilo lepo da je dovedem u sobu 67 i da je ostavim tu na sat vremena. Pobegla bi zajedno sa svojim krokodilom i tom jadnom očerupanom činlčilom. Tako sam ležala i pitala se zašto jedan Ivica Dačić, koji pored toga što zna fino da popije u ključnim trenutcima, isto tako zna fino i da peva, zašto je jedan takav čovek zaslužio da ga prati 16 blindiranih auta i da se zaustavlja cela država dok on prolazi putem, a jedan običan čovek nije zaslužio da bude tretiran kao živo biće u ustanovi koja je za to zaslužna.

Sećam se emisije Nadrealna televeizija negde malo pre nego što sam otišla u bolnicu, bila je tema Evropska unija koja je išla od vrata do vrata da poseti građane Srbije i da posebno odredi ko može da se priključi.Tako bi ja volela da sam mogla da dovedem cenjene predstavnike EU u malu instituciju, i da ima kažem da je Srbija spremna da bude član ali u nekom drugom životu.

I already have them in my garden :)

 Ovaj post je treblo da bude jako kratak, ali toliko stvari držim u sebi da valjda nekad samo od sebe izađe iz mene. Nadam se da nemate ništa protiv da ponekad to izbacim iz sebe baš ovde. Verujem da je puno ljudi doživelo neprijatnosti od iste ustanove.

Do sledećeg čitanja :*