Film - Peaceful warrior + lični dozivljaj filma

Vec duze vreme pratim neverovatnu Anu Bučević koja ima svoj You Tube kanal pod nazivom +SAFARI DUHA  na kojem prica o veoma interesantnim temama kojih ce sigurno biti na blogu. Međutim jednom prilikom dok sam je slušala, od srca je preporučila jedan film po imenu "Miroljubivi ratnik" kao nešto jako vredno za pogledati.
I tako sinoć sa mojom dragom sestrom odlučim da pustim taj film. Bilo je to dobro utrošenih dva sata na film nakon dugo vremena.

Miroljubivi ratnik je naziv koji moze da ima mnogo značenja. Pre nego što sam pogledala film, mučila me je misao kako neko moze da bude u isto vreme miran i ratnik. A onda posle filma sam shvatila. Ne treba da se borimo silom, vikanjem, gazenjem, i ostalima metodama koje danas koristimo u nedostatku mira i balansa. Miroljubivi ratnik predstavlja osobu koja se bori svojim srcem, osecanjima, energijom, lepim delima i rečima. 
Glavni junak ovog filma je pravi primer kako zivot moze da se promeni u sekundi, i kako uvek, ali UVEK imate dva izbora. Da se borite ili da se predate.
Dan Millman je momak koji zivi klasičnim studentskim zivotom. Izlazi, pije, menja devojke svaku noć i otpada sa svojim ortacima kad god mu to vreme dozvoljava. Pored toga bavi se gimnastikom koja mu je najveća strast u zivotu i za koju je veoma talentovan. Međutim koliko god da je vezbao nikad svojoj okolini pa na kraju ni sebi nije bio dovoljno dobar već se uvek od njega očekivalo više.
U to ime jedna rečenica iz filma koja je na mene ostavila jako veliki uticaj glasi:

"Ne zele da veruješ u svoja, nego u njihova uverenja."

Ova rečenica me podseća na detinjstvo. Koliko roditelji u današnje vreme prenose na decu svoje frustracije, i teraju ih da ispunjavaju ciljeve koje oni nisu mogli. Gomila dece tumara po silnim sportovima, sekcijama a da ni ne znaju zašto to rade. A njihovi roditelji samo zele da im sin bude Novak Đoković i da sa njime diče.
Dan upoznaje starijeg čoveka koji radi na benzijskoj pupmi i koji nakon neobaveznog razgovora okreće leđa i ostavlja čoveka da sedi na stolici. Međutim morao je još jednom da se okrene, i tog momenta je video starca na krovu. Bio je izbezumljen.
Naravno da se Dan vratio sledećeg dana i pokušao na sve načine da ispita starca kako je to uspeo da uradi i da li će njega naučiti isti trik jer je njemu to jako vazno.
Ali ovaj nije obraćao paznju i predlozio mu je da bude njegov učitelj i da pokuša da ga nauči bitnim stvarima u zivotu. No kako to uvek biva, mi ljudi ne zelimo ničije savete i mislimo da smo najpametniji. Nazalost posle toga Dan dozivljava saobraćajnu nesreću u kojoj mu se kost jedne noge smrskala na 17 komada, nakon čega mu ugrađuju šipku u nogu.
I svi znamo šta se onda dešava. Doktori imaju svoje mišljenje, koje glasi: 

"Zao nam je Dan, ali više nikada nećeš moći da treniraš. Odustani od toga, i biće pravi blagoslov ako ikada budeš mogao i da hodaš."

Znate...doktori prave jednu jako veliku grešku. Jeste, umeju da izleče neke bolesti, i jeste, ima vrhunskih doktora. Ali oni izleče fizičke bolove, ali ne i duhovne. Pritom još pogoršavaju stanja svojim rečenicama:

"Ostalo Vam je još malo vremena."

"Zao nam je, ne mozemo više ništa da učinimo."

"Najbolje bi bilo da odustanete od svega."

 "Molim Vas, budite realni i sagledajte situaciju onakvom kakva jeste, a to je da vi umirete."

I šta 99% ljudi uradi? Umre.
Zašto? Pa zato što neko ko se bavi medicinom 20 godina kaze da mu nema pomoći i čovek u rastrojstvu poveruje u to i preda se.
Samo onaj 1% ne prihvati to i uzme stvar u svoje ruke. A to je svrha. Sve je u našim rukama. Ne moze moj zivot da bude u rukama čoveka koji me poznaje dva meseca, i koji mi kaze da cu dozivotno imati bolest zbog koje ću morati da pijem opasne lekove. Ne moze on da bude taj koji će da odluči koliko ću ja da zivim. Ja odlučujem o tome. Moj Univerzum i ja.

Ali, postoji jedna rečenica koji oni izgovore, a koji ljudi uzimaju zdravo za gotovo.

"Imali ste sreće da prezivite, budite zahvalni i srećni."

Međutim Danu u tom momentu ta rečenica nije značila nista. Zašto? Jer je on imao svoj san. Da postane prvi gimnastičar koji je uspeo da napravi trostruki okret. A sad je njegov san nestao a dobio je samo gomilu metala u svojoj nozi. 
U tim trenutcima bola i nesreće, on ipak odlučuje da pokuša da se bori i kada to saopštava svom treneru, ovaj mu odgovara:

"Dan, pogledaj se. Imaš šipku u nozi. Odustani od svega. Već sam te odjavio iz komiteta. Slozili su se da ti je karijera završena."

Ne znam da li su vam se slične stvari dešavale. Kada neko u koga najviše verujete i divite mu se, odustane od vas. 
Bojala sam se da će u tom trenutku Dan bar malo posustati, kao što sam ja u svom zivotu. Ali on nije. rekao je:

"Samo me gledajte. Za osam meseci biću spreman."

Bravo za Dana, a minus za mene. Ja sam bila ta koja je odustala od same sebe. Ali hoćete iskreno? Trebalo mi je to. Zašto? Zato što sam odustala od stare sebe, koja nije bila srećna, i koja je bila isfrustrirana. 
I tako jednu noć odlučim da se okrenem i odem od sebe. Stare sebe. Znate kako sam dobila potvrdu da sam uradila pravu stvar?
Nijednom se više nisam okrenula. Nije me interesovalo šta se dešava iza mene. Da li neko pati za mnom, da li neko iskreno i od srca pati za mnom, ili pati za sobom. I naravno da sam plakala. Ne zato što sam slaba, nego zato što sam shvatila koliko sam ustvari jaka. Jer sam shvaitila da sam do tada marila za to da li su ljudi oko mene srećni i zadovoljni sa mnom, a sebe sam zatrpala đubretom. Naravno da ne mislim da su moji prijatelji đubre. Moji prijatelji su za mene svetinja i jako ih cenim i zahvalna sam na njima. Đubre je  jedan širok spektar negativnih vibracija koje se nalaze u vašoj okolini. Verujem da će svako to protumačiti na svoj način. I to je u redu. Zato i ne objašnjavam već vas puštam da donesete zaključak na osnovu svog mišljenja. 
Zašto kazem đubretom? Evo Sokrat iz filma kaze sledeće:

"Izbaci đubre iz sebe, jer te ono odvlači od ono što je jedino vazno, a to je OVAJ TRENUTAK I SADAŠNJOST - ovde i sada.

Da. Ja sam zivela u prošlosti U svojim greškama. Davila sam se u svojoj nesreći misleći da sam nešto naučila. A kad nisam zivela u prošlosti, onda sam bila u budućnosti i maštala o zivotu kakav delimično vodim sada. 
Znate jedan moj profesor u srednjoj školi je uvek govorio:

"Ne postoji prošlost i budućnost, postoji samo sadašnjost. Prošlost ne mozete menjati, a na budućnost mozete uticati ako počnete da zivite u sada."

U pravu ste. Naravno da je smešno. Zvučalo je i meni tad. I sad posle 7 godina shvatim pravu suštinu. Vazno je šta ste radili u prološlosti, jer su to najbolje lekcije za sadašnjost. Kada ste naučili lekciju, pustite prošlost i oprostite sebi. Nemate koristi od misli šta bi bilo kad bi bilo. Imate koristi od sadašnjeg trenutka jer samo na njega mozete uticati.
Sokrat kaze još nešto:

"Uspori, mozda nešto i osetiš."

"Mozeš da ziviš ceo zivot da sa ne probudiš."

I sad vas puštam da razmislite o ovoj rečenici koja ima jako široko značenje. 
I Dan odluči da se bori. Počinje da vezba sa svojim učiteljem tako što se prvo rešava đubreta i pronalazi unutrašnju snagu da se posle svega ponovo popne na svoje ručke. Naravno da je bilo padova sa raznim pitanjima. Ono koje mi je ostalo u glavi, a koje često i sama sebi postavljam je "Šta ako ne uspem?
Sokrat:

"To je budućnost. ODBACI JE."

Nikad mi nije bilo jasno zašto sam se unapred plašila nečega. Unapred sam predviđala neuspeh. Strepela od reakcija okoline zbog svega. Marila za mišljenja ljudi koje ni ne poznajem.
I danas sam shvatila da od toga ništa nisam imala. Ništa mi to lepo nije donelo, samo mi je odmoglo i udaljilo me od jedne stvari - sebe. Nisam uopšte marila šta ja mislim o sebi. Cenila sam sebe na osnovu toga šta ljudi misle o meni.

Kroz dalju radnju filma Dan od svog učitelja dobija neprocenjivo iskustvo koje ga odvodi u neki drugi svet. Svet dubljih misli i osećanja. Najzad shvata da nije bitno samo stići na destinaciju ( cilj ), već je bitno putovanje i ono šta je naučio za sve to vreme. 

"Putovanje nam donosi sreću, a ne odredište."

Zašto? Jer kad ispunite svoj cilj to je to, tu se završava putovanje. Da sam putovala kako je trebalo danas bi bila mnogo svesnija nekih stvari. Nisam tad, ali evo sad putujem.
Putujem i srećna sam što sam svoje stare kofere emocija i tuge ostavila tamo negde.

Mene je ovaj film inspirisao na najbolji mogući način. I nije došao slučajno u moj zivot. Kao ni knjige ni ljudi koje sam upoznala. Svi su tu sa dobrim razlogom i ja sam na tome zahvalna. I zahvalna sam na ljudima koji su od početka zivota sa mnom. I zahvalna sam na vama koji dolazite na moj blog iz kojih god da je razloga. 

Zašto sam kroz ovaj film prozela svoju priču? Zato što poznajem mnogo ljudi sa mojoj pričom. Pričaću vam je još. Mislim da moze da pomogne. Dovoljno je da samo jedna osoba bar razmisli o svemu ovome.  Ja ću biti srećna.

A da...nisam vam rekla kako se film završio. Neću vam ni reći, jer ne zelim da vas uskratim emocija koje nosi kraj filma. 

Volela bih naravno da čujem utiske filma ukoliko ga pogledate.
Ljubim vas do sledećeg posta :*

 A ko je Sokrat? Vi.